„Ја стварам да бих преживео, а не за вечност!“, рече једном један
чика по имену Јохан Себастијан Бах. Можда вам то име звучи познато али нешто не
верујем. Видите, верујем да тај чика, који је ето сасвим успутно и један од
највећих композитора икада, није могао ни да претпостави да музика и није баш
тако једноставна, преживети или отићи у вечност. Сведоци смо времена где је
музика као рањена животиња, рањена али не знамо да ли ће преживети. Нада још
постоји, али овим темпом неће још дуго. Зато постављам једно крајње једноставно
питање, хоћемо ли бити само неми, или још горе бесвесни посматрачи скрнављења
уметности или ћемо постати борци за уметност, за музику, за будућност јер шта
је будућност без уметности ако не само празна шкољка?
Музика, заиста, постоји од када је настао и универзум. Одувек је
ту нешто шушкало, звецкало, мрдало се тамо-вамо, ма хаос један али и тај хаос
је имао и има смисао јер је та његова музика оно што му даје и хармонију. Па
тако и човек, као део једног универзума, ствара своју музику и своју уметност
зарад своје хармоније; али очигледно је да је Сенека погрешио када је рекао
„Човек је човеку светиња“. Човеку је тако у једном тренутку у историји пало на
памет да злоупотреби музику; да њену божанственост претвори у оруђе којим ће
ударити на другог себи равног човека. Тада, у том кључном тренутку, наша
животиња, наша музика бива страшно, можда и кобно, рањена. Човек након тога
почиње да ствара музику, ако се то уопште може назвати правом музиком, музиком
која је део уметности, која има једну и само једну сврху а то је манипулисање
оним поменутим бесвесним посматрачима и још, наравно, у сврху пропаганде па смо
тако, током наших ових последњих ратова, могли да чујемо стихове као што су „Ој,
усташе, нека, нека, дубока вас јама чека“ или „Ој, Неретво, теци ми низ страну,
носи Србе плавоме Јадрану“. Очигледно је да у тим стиховима нема уметности,
нема музике, нема хармоније; нема ничега осим неразумне мржње и једног великог
апсурда музике.
И тако, од звецкања и шушкања универзума, преко Сенеке и Баха,
дођосмо до једног тужног закључка. Сума сумарум, музика беше дивна ствар док је
неки људи, на срећу само појединци, нису деградирали на ниво највећег могућег
фашизма и национализма. Једино што нам сада преостаје је да изаберемо страну.
Питам те, захтевам од тебе одговор, не мораш га изговорити али га пронађи у
себи, хоћеш ли да будеш један од оних појединаца који ће одговарати за
урушавање хармоније и уништавање музике или ћеш бити један од оних који ће бити
слављени као хероји борбе за културу и уметност, за музику и повратак давно
изгубљене хармоније?!
Нема коментара:
Постави коментар