A šta ako?

Sudbina?! Vi mene, smrtnika, pitate šta je to sudbina? Pa, sudbina je pre svega reč, nije li(?) ali naravno, vi niste mislili na to, zar ne? Vi ste mislili na onu sudbinu što je kao utvara, ako je možemo i smemo tako nazvati, koja usmerava ljudske živote, vodi nas, oživljava nas, ubija nas. Ubija nas od samog početka, od našeg rođenja jer nema čoveka na planeti koji nije svestan svog kraja. Možda taj čovek ne razmišlja uvek o tome kako će skončati i šta to znači završiti sa ovozemaljskim životom ali je svestan toga da je kraj neminovan. Da li je to sudbina? Ne. Bojim se da nije. To je samo jednostavan proizvod prirode, onaj prastari princip da sve što se rodi, mora i da umre.

     Sudbina? Verujete li da je sudbina nešto kao karma? Da su događaji koji se dešavaju u našim životima samo posledica naših dela, naših reči ili našeg ćutanja? Ne. Bojim se da nije. Karma je kao i smrt jedan od principa prirode. Možda se nama ne čini uvek kao da je tako, ali kada razmislimo, moramo priznati da u prirodi ipak postoji neki balans, neki balans između dobrog i lošeg, kao jin i jang.

Veliki lider XX veka, Frenklin Ruzvelt je rekao „Ljudi nisu zatočenici sudbine, nego zatočenici vlastitog uma“. Imam pravo da se slažem sa njim ali ne znam da li ćete se i vi složiti ali znam da ćete se složiti kada kažem da je za čoveka najbolje da nije zatočen, niti sudbinom niti vlastitim umom.

     Mišljenja sam da je sudbina, kao i mnogo drugih misaonih imenica, jedna od veštačkih tvorevina čoveka jer svaki put kada sam ja, smrtnik, čuo da neko priča o sudbini, bilo je u kontekstu čistog licemerja i traženja izgovora jer je po velikom broju današnjih ljudi, sudbina veliki krivac za sve loše a oni su zaslužni za sve što je dobro. Pazite, možda sudbina i postoji, mogućnost da je tako uvek postoji ali da li je jedna mogućnost dovoljan razlog da prestanemo da se borimo svakog dana sa svakim danom? Svakodnevnica nije laka, život je težak posao, najteži, i zato kažem, borite se, ne odustajte, jer šta ako...

Samo zamislite, ako već verujete u tu „sudbinu“, šta ako ona ne postoji? Šta ako nema predodređenosti? Šta ako nema tog principa u prirodi? Šta ako smo sami na ovom svetu, ako smo prepušteni samo sebi i drugima? Šta ćete tada uraditi? A to je samo jedno „šta ako“...