Драге колеге и колегинице, поштовани чланови жирија,
ове прелепе пролећне вечери смо имали прилику да чујемо неке заиста веома веома добре аргументе и не знам за вас, али знам да сам се ја сигурно запитао, па макар на један кратак моменат, да ли је ово расправа, хоћу рећи дебата, о одласку из једне државе, наше државе или је ово заправо само један сегмент много много већег питања? Да то питање можда није, да ли смо ми уопште слободни или не? Рећи ћете да је клише причати о слободи у XXI веку и ја бих се сложио са вама али, да ли један становник, један грађанин и један студент има ту слободу, коју олако подразумевамо, да одлучи шта жели, како жели и где жели; или опција одлучивања уопште заправо не постоји?
Но, велика питања на страну, наш исто тако велики писац Бранислав Нушић је рекао "Слобода је често фраза, а тиранија је увек истина". Исправите ме ако грешим, али некако до сада смо увек повезивали тиранију са влашћу или прецизније са једном особом. Али шта ако? Шта ако је заправо друштво тиранин? Шта ако је друштво то које нам забрањује, које нас спутава, које нас спречава да достигнемо оно чему тежимо?
Те тежње не морају бити велике нити од значаја за целу Земљу, или Европу, или Србију, или град и село али свакако да јесу од пресудног значаја за појединца, за тебе, мене, њу, њега, све нас, јер то су наше тежње, наши снови.
Да ли сте некада имали прилику да сретнете или упозанте човека за којег сте одмах могли да закључите да више нема снове, да су му жеље угашене, да су му циљеви остали само младалачка прошлост? Ако јесте, а верујем да јесте, шта је прво што вам је пало на памет, баш у том моменту? Рећићу вам шта је мени пало на памет, а то је, прво, како могу да му помогнем и одмах након тога, можда и у истом тренутку, шта је то потребно да урадим да моја будућа деца и ја никада не будемо у овој ситуацији?
Али хајде, емоције на страну, треба да чујемо и шта нам подаци говоре јер "Ум царује, снага кладе ваља". Незапосленост у Србији је око 25%, развој села је деценијски запостављен, развијеност инфраструктуре у руралним подручјима је, ако уопште постоји, на минималном нивоу, са финансијским сиромаштвом се суочава око 38% а материјалном депривацијом чак 35% становништва наше државе. Суморни подаци, сложићете се. Колеге ће рећи "Па да, управо то је разлог зашто треба да останемо. Да останемо и променимо те податке, да нам буде боље." Знате како, мој одговор на то је следећи - да ли било ко од нас овде пристуних може да напише састав а да нема оловку, да пилотира а да се боји висине, да оснује породицу тамо где не може ни себе да прехрани?
Видите, ти задаци нису случајно поређани по тежини, и ја верујем да би свако од нас могао да нађе оловку и да превазиђе страх од висине, зар не (?), али да ли било ко од нас може да гарантује да ће остварити све оно што му је потребно да са непревише започне породицу? Ја то не могу да гарантујем. Запитајте се, да ли ви можете?
Као што искористих Нушићеве речи на почетку, да је тиранија увек истина, могу вам рећи, да што више размишљам, више увиђам колики сам тиранин постао ако спречавам, па макар и речима, некога да оствари своје тежње, жеље и снове, па макар то било и негде другде. Не у Србији. Молим вас, немојте ме погрешно разумети. Ја волим Србију целим својим срцем, али... Изгледа као да увек има неко али. ... али како неко може и сме да очекује од мене да не одем? И још горе, како ја, ако знам све речено, да осудим некога ко је отишао?
За крај, сложили се са мном или не, послушајте само још речи нашег истакнутог писца, Меше Селимовића:
"Човек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно место човек прихвата све услове, чак и неповољне и сам себе плаши неизвесношћу која га чека. Промена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће заузети његов освојени простор и онда почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човек млад све док се не боји започињати. Остајући, човек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је променити место и услове. Куда и како да оде?"
Доста је више страха, доста је укопавања, доста је и трпљења и нападања. Живела слобода!
- завршни говор у оквиру дебате на тему "Значај и будућност пољопривреде - остати у Србији или отићи у иностранство" на Пољопривредном факултету у Новом Саду.
У Новом Саду,
28. 03. 2017. године
