Хармонија. Шта уопште рећи
о хармонији? Сви ће рећи како хармонија постоји у разним сегментима људског
живота, тј. како може постојати али да је углавном нема и да сви м тежимо њој и
остала слична општа места, али ко мари? Шта је хармонија? Хармонија је једна
глупост. Један оквир, један обим нечега што уопште не треба именовати. Зашто
бисмо давали име нечему чему тежимо? Зар не треба да остваримо то и тек онда,
ако већ морамо, дамо име свом успеху? Хармонија! Ха! Појам без садржине,
тричарије медиокритета. Заиста не видим колико ћемо још тежити појмовима,
колико ћемо се још ограничавати речима, великим речима малог значаја? Хармонија
је исто што и лепота, осећање, суђење; само део апсолутног субјективизма
појединца. Толико причамо о скупини појединости да смо заборавили шта је живот.
Нема више људске природе. Давно је та природа замењена некаквим идеалом
хармоније, бољег сутра, бољег закона, боље плате... Као да су све те ствари
нешто што до сада никада није постојало или као да су са друге планете па да сада
ми, човечанство, треба да се поклонимо пред неком вишом силом, другом врстом да
би нам те ствари уделили. Из борбе природе и идеала, остало је само „Homo Homini Lupus est“.
Када размислим, некако
стичем утисак да смо ми, оно исто човечанство, одувек смишљали нове идеје и
нове амбиције али мислим да смо увек погрешно гледали на циљ тих абмиција.
Претпоставка је да су оне циљ за себе; ко оствари амбиције, остварио је живот и
слична испирања оно мало мозга што нам је преостало. Амбиције су ништа друго но
људска ограничења бесконачности ума и људских способности. Зато ћу и поставити
питање свима заједно и сваком појединцу појединачно, када смо/сте последњи пут
само били? Само постојали у тренутку стварности, без размишљања и журбе? Има ли
таквог тренутка у вашем животу или вам је цео живот заснован на идеји те
хармоније, уравнотежености, те свеопште шарене лаже? Чикам вас да прекинете са
таквим животом, чикам вас на идејни хара-кири! Изазивам вас да вам „пукне
филм“, изазивам вас да будете слободни, да ето, будете. Па ко први стигне до
циља нека не чека остале, неће нас пуно бити, колико ми се чини.
Волео бих једно епохално
изненађење, нека човек буде слободан и нека буде... Било би то лепо за видети.
Идеално уређена анархија. Јесте, „Maybe I'm a dreamer...“
