Није ли парадоксално то што је закон одувек тежио да буде једнак моралним нормама а углавном завршавао на другој страни? Моралне норме, правила, закони су одувек све обавезивали на поштовање истих вредности, „истог“ начина живота али шта онда када појединац или чак и цело друштво западне у морално искушење, шта онда када западне у неку врсту догматског размишљања а да тога није ни свесно?
Морал као такав се никада није мењао и за све је био исти, и за човека данас и за човека из средњег века али су се зато мењали закони.
Законе пишу обични људи, мали људи. Мали људи јер су људи својим законима успевали и успевају да сами своју вредност унизе, морал униште а душу заробе. Најтужније је то што, ти исти мали људи углавном тога нису ни свесни. Свест о грешкама стичу тек нове генерације, нови људи, они људи у којима почива нада да ће увидети све, или барем неке, грешке својих очева и да ће бити спремни на ту велику, последњу и коначну промену. Приче о некој обећаној будућности су увек постојале и увек су биле оптимистичне. Увек се надамо бољем а боље никада да дође па се у томе огледа и моја, наша генерација. Појединци почињу са премисом да смо морални, да нема искушења пред нама, да нам је већ све опроштено и сл. Бојим се да није тако. Ми смо далеко од оног „вишег“ човека, ми нисмо та обећана будућност. Ми смо исти они мали људи, заробљени у сопственом очају. Када немамо, када смо изгубили осећај за морал како и можемо упасти у морално искушење? Верујем да свако време, па и ово наше, има слободне витезове, слободне од очаја, слободне душе и ума, посланике морала и „божјих“ вредности али ту постоји један проблем... Са својом бедом и очајем смо отишли толико далеко да ће данас такав човек пре бити уништен на сваки начин пре него што ће бити саслушан. Данашњи млади људи, данашњи сви људи су у најбољем случају патетични и спремни су да окриве све осим себе, спремни су да верујући „убију“ Бога, спремни су...
Законе пишу обични људи, мали људи. Мали људи јер су људи својим законима успевали и успевају да сами своју вредност унизе, морал униште а душу заробе. Најтужније је то што, ти исти мали људи углавном тога нису ни свесни. Свест о грешкама стичу тек нове генерације, нови људи, они људи у којима почива нада да ће увидети све, или барем неке, грешке својих очева и да ће бити спремни на ту велику, последњу и коначну промену. Приче о некој обећаној будућности су увек постојале и увек су биле оптимистичне. Увек се надамо бољем а боље никада да дође па се у томе огледа и моја, наша генерација. Појединци почињу са премисом да смо морални, да нема искушења пред нама, да нам је већ све опроштено и сл. Бојим се да није тако. Ми смо далеко од оног „вишег“ човека, ми нисмо та обећана будућност. Ми смо исти они мали људи, заробљени у сопственом очају. Када немамо, када смо изгубили осећај за морал како и можемо упасти у морално искушење? Верујем да свако време, па и ово наше, има слободне витезове, слободне од очаја, слободне душе и ума, посланике морала и „божјих“ вредности али ту постоји један проблем... Са својом бедом и очајем смо отишли толико далеко да ће данас такав човек пре бити уништен на сваки начин пре него што ће бити саслушан. Данашњи млади људи, данашњи сви људи су у најбољем случају патетични и спремни су да окриве све осим себе, спремни су да верујући „убију“ Бога, спремни су...
Нада у долазак „виших“ људи остаје али остаје још већа бојазан да ће и та нада нестати, витезови изумрети а безнађе преузети контролу.
